Опште информације

Географски положај

43° 01′ север

22° 45′ исток

Надморска вис. 463 м

Површина 481 км² укупно

Становништво 11 748 (2002)

Поштански број        18320

Општина Димитровград је део Пиротског округа у Србији. Током 1991., у општини је живело 13.488 људи, а током 2002, живело је 11 748. Ова општина је једна од две општине у Србији, заједно с општином Босилеград где већинско становништво чине Бугари, иако према последњем попису становништва само чине највећа етничка група у општини.

Географија

У постојећим записима као и у стручној литератури прихваћена је подела општине на пет мање просторне целине: Горње Понишавље, Горњи Висок, Забрђе, Бурел и Дерекул.

Околину Димитровграда чини брдско-планински предео издужен у правцу југозапад-североисток. Крупни облици рељефа простиру се управно на правац пружања територије. Територију чини део Горњег Понишавља, од кога се у правцу североистока наставља Забрђе, Видлич и Горњи Висок. Југозападно од долине Нишаве доминира брдско-планинско земљиште познато као Бурел, Дерекул, и Барје, које је на истоку ограничено долином реке Лукавице, а на западу просечено клисуром Јерме. Источно и југоисточно димитровградски крај ограничен је територијом Бугарске, а на северу и северозападу су територије општина Пирот и Бабушница. У целини то је брдско-планински крај кроз који је усечен део долине Нишаве, који је узан и кратак са правцем пружања југоисток-северозапад. Сам град је у средишту свог атара од 17,17 км2.

Насељена места

•           Бањски Дол

•           Барје

•           Бачево

•           Било

•           Бољев Дол

•           Борово (Димитровград)

•           Браћевци

•           Бребевница

•           Верзар

•           Височки Одоровци

•           Влковија

•           Врапча

•           Гојин Дол

•           Горњи Криводол и Доњи Криводол

•           Горња Невља и Доња Невља

•           Планиница

•           Градиње

•           Грапа

•           Гуленовци

•           Димитровград

•           Драговита

•           Жељуша

•           Изатовци

•           Искровци

•           Каменица

•           Куса Врана

•           Лукавица

•           Мазгош

•           Мојинци

•           Паскашија

•           Петачинци

•           Петрлаш

•           Поганово

•           Прача

•           Пртопопинци

•           Радејна

•           Скрвеница

•           Сливница

•           Смиловци

•           Трнски Одоровци

•           Сенокос

Трагови првих насеља на територији општине Димитровград датирају још из времена енеолита (3.300 – 2.200 г. пне), прелазног периода из каменог у метално доба. О томе сведоче многобројни археолошки налази као што су камене и бакарне секире, керамичке посуде, тегови и култни предмети.
У бронзаном и гвозденом добу (2.200 г. пне – 1. века не) такође је било насеља што се може закључити на основу многобројних археолошких налаза металних секира, стрелица и бронзаног накита.
Због свог географског положаја ова територија је још од античког периода била важна тачка у повезивању истока и запада. Ту је још у I веку нове ере пролазио пут ВИА МИЛИТАРИС на коме су се налазиле многобројне станице за одмор и промену коња.
На основу античког итинерарија из IV века, једна од таквих станица је и МУТАТИО ТРАНСЛИТУС, која би се могла налазити у околини или у самом граду. У непосредној близини станице помиње се и БАЛАНСТРА као античко насеље које је смештено на том путу.
О постојању насеља у периоду антике сведоче налази као што су керамички жижак и вотивни рељефи античких божанстава Јупитера, Хекате и Митре.
Из касноантичког – рановизантијског периода налази се утврђење подигнутио у IV веку, а обновљено у VI веку за време Јустинијана. Налази се на око 3 км северозападно од града а служило је као заштита становништву у време упада разних освајача. Утврђење је опасано јаким двоструким бедемима. На његовом акропољу нађено је пуно фрагмената керамичких посуда, стаклених чаша, алатки, стрелица и накита.
Из средњевековног периода потиче најлепши манастирски комплекс у околини, Манастир Св. Јована Богослова (Погановски манастир), подигнут крајем XIV века у прелепој долини реке Јерме. Овај манастир је био центар духовности и писмености у наредним вековима и тешким годинама турског ропства.
Године 1433. ови крајеви су пали под турско ропство. Многи путописци разних нација који су путовали Балканом записивали су своја запажања и писали о животу у овим крајевима. Сулејман Величанствени, турски султан, који је са својом војском преузео поход на север при пропутовању кроз долину Нишаве (1521.) је записао: “Коначно сам у насељу под именом Царски бунар (Текву бинари)”.
Кроз Цариброд је пролазио и путописац Ханс Дерншван (1555.), који је на путу из Софије за Цариброд написао “…Видео сам много Бугара по двадесет у групи, како после девет дана путовања журе из Цариграда после два месеца рада код султана. Они се враћају кући да би прикупили реколту са поља…” (18. јул). У даљем току путописа он додаје да је 19. јула сусрео на путу ка Цариброду много Бугара који су бачвама носили “султански десетак” – вино према Софији.
По предањима назив овог насеља био је “Царски брод”, па се као такав и користи у народу. Име “Спри брод” помиње путописац Зигмунд фон Брјухен (1643. године). Позивајући се на неке писане изворе из доба пре ослобођења од Турака (1877. године), у књизи “Димитровград 1877-1945.” аутора Србислава Златковића, Др Цветана Васова и Др Гаврила Видановнћа, наводи се да се ово насеље помиње као село под меном “Зариброд” или “Зарин брод”, а касније у турским изворима као два села, “Велики и Мали Цариброд са по 60 до 70 кућа”.
Бенедето Рамберти, Цариброд први пут помиње1584. године. Цариброд је био врло погодан за краћи и дужи одмор у време кад се путовало на далеки пут пешице, коњима, коњским и воловсквм запрегама, караваном за Европу, Блиски и Далеки Истонк. И у оно време брод су називали место за прелаз и одмор преко реке или простора за одмор. Две реке – Нишава, односно Гинска и Лукавачка река, имале су изванредне погодности за дужи и краћи одмор са хановима саграђеним у Цариброду, а за смештај и преноћиште путника. У непосредној близини тих објеката налазиле су се штале и обори за смештај волова и коња, а служили су за вучу или за јахање.
У опису грофа Вирмонда, који је 1718. године на путу из Беча за Истамбул прошао кроз Цариброд у својству аустријског посланика, наводи се: “Тада је у Цариброду на реци Нишави имало два моста. Један је изграђен од храстовог дрвета, низак и доста широк, а други висок и тесан, направљен од тесаног камена”.
Константин Иричек пише да у главној улици има много дућана и ханова. Један од ханова је означен фирмом “Видлич планина” у коме је Иричек и одсео са својим сапутником А. Златарским. Аутор у даљем тексту описује тадашњу женску ношњу: “…жене су носиле цвећем украшене беле мараме на главама, црвене или црне сукмане, кецеље ткане грубим црвеним предивом са наглашеним вертикалним ивицама, а око својих тела носиле су обрађене плоче тзв. чипразе са црвеном тканином, кожом или посребрене. Девојке су имале од козје длаке ткане дугачке “коцене”, које су достизале и до једаног метра дужине, а испод њих вирили су мали репови покривени сребрним монетама. На ногама су носиле обичне опанке…”
До данас није утврђено када је ово насеље коначно и званично добило име Цариброд.
Данашње име Димитровград, Цариброд је добио 1951. године.